Mrak la­ga­no le­že na grad. Pu­či­na se na­zi­re. I ona će mi vr­lo br­zo ne­sta­ti pred oči­ma, pa ću umje­sto u mo­re, gle­da­ti u ve­li­ko cr­no Ni­šta. U usti­ma dr­žim omi­lje­ni ku­ban­ski tom­pus i slu­šam neo­če­ki­va­nu jun­sku, ul­cinj­sku ti­ši­nu. Pun mje­sec na Is­to­ku, va­ra­ka se sa obla­kom ko­ji mu no­ćas, valj­da ne­na­mjer­no, ne da da za­gr­li grad. Pru­žio se pre­ko jed­ne nje­go­ve po­lo­vi­ne. Ta­man i siv. Vo­lim tre­nut­ke ka­da ne znam o če­mu bih raz­mi­šljao. I raz­mi­šljam o tim tre­nu­ci­ma dok po­sma­tram ka­ko ku­ban­ski dim pre­ko ogra­de od­la­zi u noć. U ne­po­zna­to.
Raz­mi­šlja­nje ni­je za sva­ki tre­nu­tak. Evo ni­je i kad si u do­bro­volj­noj osa­mi. Ono tra­ži spolj­ne na­dra­ža­je. Ko­ji su ob­li­ko­va­ni kroz od­re­đe­ne po­ja­ve, po­tre­be, nu­žde, oba­ve­ze, ulo­ge. Kroz od­re­đe­na mo­ra­nja, naj­pri­je. Da li i pi­sa­nje spa­da u to? Ili upra­vo pod­ra­zu­mi­je­va nu­žnu izo­lo­va­nost? Mo­žda, da. Ali, dr­žim da kon­stant­na usa­mlje­nost, men­tal­no vra­ća una­zad ono­ga, ko­ji ho­će ne­što da sta­vi na pa­pir. Če­sto se sa­da­šnji tre­nu­tak mo­ra od­mah opi­sa­ti (He­se). An­drić je u oku­pi­ra­nom Be­o­gra­du pi­sao usa­mljen. Ali je za­to mo­rao iz Pri­zren­ske uli­ce, da se vra­ti do svih be­go­va, fra­ta­ra i srp­ske ra­je, čak par sto­ti­na go­di­na una­zad.
Svje­tlo­snu sam go­di­nu od An­dri­ća, a i Pri­zren­ska je po­pri­lič­no da­le­ko od Pi­nje­ša. Za­to ću, ne pi­šu­ći ni­šta, če­ka­ti da oblak no­ćas ko­nač­no mje­sec osta­vi na mi­ru. Ma­kar dok zad­nji ku­ban­ski dim ne ode u mrak. U ne­po­zna­to.

****

Znao sam da će Bra­jo­vić da iz­gu­bi. Ne za­to što je Or­lan­dić bio s nji­me, što je pro­u­zro­ko­va­lo da svi crm­nič­ki de­le­ga­ti na kon­gre­su (ako ih je i bi­lo) gla­sa­ju za dru­gog kan­di­da­ta. Već što je pla­ni­ra­ni po­raz, tač­ka pla­ni­ra­nog raz­la­za. I sva po­en­ta je u to­me. Ran­ko je do­bio, da bi Bra­jo­vić stvar­no do­bio ono što je htio. Ne, ni­je pa­ra­doks. Već re­a­lan i pro­mi­šljen na­čin raz­la­za i po­zi­ci­o­ni­ra­nja no­vog po­li­tič­kog su­bjek­ta. Po­li­ti­ka je i stvar kom­pro­mi­sa iz­me­đu dva po­li­tič­ka su­bjek­ta. Is­ka­za­ni di­je­me­tral­no su­prot­ni sta­vo­vi, uz ni­ma­lo nje­žnu re­to­ri­ku, unu­tar jed­ne par­ti­je ne­mi­nov­no vo­de raz­la­zu. Dru­ga­či­ji pri­stup ne bi bio do­kaz po­li­tič­ke eman­ci­pa­ci­je i ne­su­rev­nji­vo­sti ak­te­ra. Na­pro­tiv. On bi bio do­kaz, po­li­tič­ke ne­kri­di­bil­no­sti, onog ko­ji je for­mal­no iz­gu­bio. I to one ko­ja bi u se­be kon­zu­mi­ra­la la­ko­ću pri­stu­pa po­li­ti­ci, la­ko­ću pri­stu­pa po­li­tič­koj od­lu­ci da se ne­što ho­će, ne­kom­pe­tent­no­sti, ne­i­ma­nju iz­la­zne stra­te­gi­je, ne­do­stat­ku vi­zi­je. Ako pre­ću­ti, Bra­jo­vić je po­li­tič­ki sa­hra­njen. A ne li­či mi na ta­kvog. On mo­ra u po­li­tič­ku avan­tu­ru. Ma­kar u nju kre­nuo sa sve Or­lan­di­ćem.
(Autor je advo­kat)

Pi­še: Zo­ran Pi­pe­ro­vić